ĆUTANJE NIJE EMPATIJA VEĆ SAUČESNIŠTVO
24 јануар, 2018

ĆUTANJE NIJE EMPATIJA VEĆ SAUČESNIŠTVO

/ 6 месеца ago

ĆUTANJE NIJE EMPATIJA VEĆ SAUČESNIŠTVO
written by BlogDan 16/01/2018
Svakomalo kao pečurke posle kiše po Beogradu niču novi kafici i barovi. To više nisu prostori u kojima se može naručiti piće, već je iskustvo ispijanja kojekakvih kofeinskih i alkoholnih bućkalica (koje se ni ne izgovaraju na srpskom već na svim drugim svetskim jezicima) izdignuto do nivoa naučno-fantastičnog hedonizma. Čini mi se da još ćešće nego pomenute pečurke, niču kladionice i kockarnice. Gotovo na svakoj raskrsnici ima po jedna, a ponekad i po nekoliko. Kažu ljudi sportske kladionice. Po mom mišljenju u tim prostorima, jedino što se zaista veliča je kockarski duh a ne sportski. Statistički gledano, svima nam je jasno da po glavi stanovnika postoji više kockarnica nego, recimo, prodavnica zdrave hrane ili knjižara. Prodavnica zdrave hrane postoji svega nekoliko na celoj opštini i to obično u nekim podrumima, suterenima i špajzevima kojima se ulaz ni ne vidi. Knjižara ima čak i manje, ali većinom u užem centru grada. Zanimljivo je da jedino oko kladionica stoje veoma upečatljive svetleće reklame koje, kao saobraćajni znaci, ukazuju na najkraći put do ulaza u svet poroka. Takođe simptomatično, nijedna kockarnica nema prozore niti izloge kroz koje se može videti unutrašnji prostor. Ulazi su kao gvozdene zavese kroz koje kad prođete, ostavljate ceo realni svet daleko napolju. Niko ne može da vas vidi, niti vi možete da vidite ikoga napolju. Mislite li da je to slučajno? U centru Beograda, svega nekoliko metara od pomenutih barova i kockarnica nalazi se bolnica za lečenje bolesti zavisnosti. Kroz nju na godišnjem nivou prođe veoma veliki broj pacijenata koji se leče od bolesti zavisnosti kao što su alkoholizam, patološko kockanje, narkomanija, zavisnost od interneta i video-igrica. Postoji i adolescentski dispanzer za decu od 12-18 godina, kao i dnevna bolnica za porodično lečenje. Ne bih dao sebi za pravo da zagovaram ideju da barove treba pozatvarati, ali kladionice bi možda trebalo. Stičem utisak da mnogo pitomije gledamo na njihovo postojanje, i pominjemo ih sa osmehom i lakoćom, neretko i pozitivnim uzbuđenjem, dok bolnice u kojima se leče bolesti zavisnosti kao što su ona u Palmotićevoj, Paunovoj ili Drajzerovoj pominjemo najčešće u negativnom, pežorativnom smislu. Da ne pominjem bolnicu Dr Laza Lazarević – popularnu „Lazu“ čije ime je nadišlo okvire Beograda i to ne po reputaciji najromantičnijeg pesnika, već ustanove za hospitalizaciju mentalnih bolesnika. Moje dede, obojica, imali su probleme sa zavisnostima. Bili su alkoholičari i kockari. Da su sve pare koje su zaradili nosili kućama umesto u kafane, i da nisu prokockali silne oranice i placeve, danas bi bezmalo pola Šumadije moglo biti u mom vlasništvu. Većina mladih iz generacije koje su stasavale tokom šezdesetih godina prošlog veka imala je probleme sa alkoholom. Iz generacije koje su bile mlade osamdesetih svi su pušili. A evo, mi koji smo mladi dvehiljaditih, pored problema sa alkoholom, pušenjem i kockom sa kojima su se suočavali naši očevi i dedovi, suočavamo se sa novim porocima koji vode u zavisnička ponašanja i u bolest, kao što su psihoaktivne supstance, internet i videoigre. Izgleda da svako vreme nosi neke svoje poroke. A mi, ni u jednom od tih vremena nismo svesni koliko su bolesti zavisnosti koje prozlaze iz tih poroka prisutne, ozbiljne i opasne. Mi čak ni ne znamo da ako se tokom jedne generacije ne izleči problem zavisnosti, velike su šanse da će se preneti na naredne generacije. Ako ne u istom, onda u nekom novom obliku. Mi ne doprinosimo lečenju razgovorom, nego ga ugušimo ćutanjem.
U procesu lečenja bolesti zavisnosti jedno od najvažnijih pravila je – otvoreno pričati o tome. Kažu da ćutanje znači „nelečenje“. Prihvatanje situacije i otvoreno razgovaranje o tome jedan je od najtežih koraka kako za identifikovanog pacijenta tako i za njegovo najbliže okruženje upravo zbog stigme koje se ćutanjem na ovu temu oko nje i razvila. Čovek kad polomi nogu, stavi gips i zna da sme da mrda. Problem u vezi sa lečenjem bolesti zavisnosti je što nema gipsa, tablete, ni vidljive rane i ožiljka, pa zato bolest ponekad i deluje kao da nije bolest, već faza, greška ili nepromišljenost. Ono što je još zanimljivije, kad neko polomi nogu pa se okeša na štake, sjati se pola familije da dođe u posetu, donese pomorandže i pruži podršku pri oporavku. Kad neko ima problem sa zavisnostima svi radije biraju da ćute i da se ne mešaju, pa makar to bilo i pružanje podrške u lečenju. Ono što ne znamo je da je svako ćutanje za bolest zavisnosti isto što bi za upalu slepog creva bilo šutiranje u stomak. Ono što je pušenje za rak pluća, to je stigma za bolesti zavisnosti. Ćutanje dok svi okolo kukaju može biti svojevrstan vid bunta, ali ćutanje o problemima o kojima svi ćute je saučesništvo u kreiranju atmosfere nerešivosti. I ne samo to, već i u doprinošenju pogoršanja zdravstvenog stanja onih ljudi koji biju svoje najteže unutrašnje bitke. Imajući u vidu da se na lečenje javi samo 1% zavisnika, zamislite koliko porodica oko nas živi u zavetu ćutanja koji stvara bolesni sistem u kom svaki član porodice nosi svoje parče tereta zavisnosti. Porodica, a i njeno blisko okruženje, na taj način počinju da žive negujući problem koji poseduje rušilačku snagu. Možda sve ovo nekome može zvučati kao bezazlen problem, kao što i zatamnjene kockarnice sa svetlećim reklamama za nekoga mogu biti samo obični lokali. Istina je da alkohol može da bude porok, ali alkoholizam je bolest. Kockanje može da bude zabava, ali patološko kockanje je bolest. U vezi sa zloupotrebom supstanci ne treba ni davati ovakva pojašnjenja. Sve dok neko našem srcu drag ne počne da bije ove životne bitke ne znamo koliko snage, volje, istrajnosti, savladanog bola i lomova je sadržano u toj naočigled bezazlenosti. Koja je sve, samo ne to. Tek kada svedočimo ovakvim bitkama, počne da nam se menja perspektiva preko noći. Ako je u nečemu čovekova moć, onda je to u umu koji nam je dat da bismo znali da ne moramo uvek da pipnemo ringlu da bismo saznali je li vrela. Ne čekajte da neka bezazlena zabava ili porok postanu gorući problem da biste o tome počeli da pričate i da na to ukazujete. Kada nečije ponašanje ima posledice na porodicu, na njega kao pojedinca, na posao ili šire okruženje – tada ono što se nekad zvalo porok ili zabava postaje opasna i veoma podmukla bolest. Zato iz sveg glasa želim da kažem: NEMOJMO ĆUTATI! Šta možemo da uradimo? Možemo da upregnemo razumevanje, saosećajnost i dobronamernost u akciju. Pružite ljudima priliku da vam se otvore, da razgovaraju, da vam kažu da ste im potrebni jer ne mogu sami. Nekada se ne ćuti samo zbog toga što je o problemu teško pričati, već zato što se teško nalazi onaj ko ume da sluša, da razume i da ne osuđuje. Naposletku – zar nije to ljubav? Ako volite svoje bližnje budite takvi. Progovorite.

Skinuto sa sajta blogdan.rs

Pošaljite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Registration

Forgotten Password?