Malopre u gradskom busu gužva, pored mene stoje jedan On i jedna Ona. Imaju sedamdesetak godina. Tiho razgovaraju. Suviše sam im blizu, smeta njima za razgovor, meni neprijatno što im smetam. Ali ne može drugačije.

Pita je ima li novca. Ona otvara neki mali neseser iz torbe, prebira po njemu. Pokazna karta, zdravstvena knjižica i nekoliko novčanica od po deset i dvadeset dinara. Nema veze, kaže Ona, doručkovao si ti, doručkovala ja, ni ne treba nam. Samo da sve bude u redu. Nervozna je, vidi se da brine, pokušava da ne pokaže. Šapuće, ponavlja, samo da on mene primi, samo da kaže šta je, znaju oni kako se to leči, samo da bude dobro.

U jednom momentu ućuti, i zagleda se kroz prozor. On podigne svoju izboranu ruku, pomiluje je po jednom, pa po drugom obrazu. Približi još se i poljubi u obraz, sramežljivo. Gužva je i svi vide. Oči pune suza. Autobus ide, skrece, staje, kreće, ljudi izlaze i ulaze. Ona gleda kroz prozor, on gleda u nju. Zabrinuti, tužni i vole se.

Pri izlazu, pogleda me Ona. Nasmešim se i kažem ‘Biće sve dobro.’ Gleda me setnim pogledom punim brige i straha, dotakne mi ruku i kaže ‘Hvala, dete.’ Život.

Hvala jednoj divnoj devojci koja je ovaj trenutak objavila na drušvenoj mreži. Zaista ŽIVOT