Berbernica
16 мај, 2019

Berbernica

/ 2 месеца ago

Umro je brica! Varoški berberin Stevan.

 

Foto: Pixabay

Otišao je tiho, nečujno. To nije vest za medije, to nije vest čak ni za njegove varošane. A trebalo bi.

Piše: Rajko R. Dvizac, hroničar vremena sadašnjeg

O, i te kako bi trebalo. Kad dobar čovek ode – to nije vest. A kada neki krimos bude ubijen, e to je onda mnogo važno. Nije nego. Razlika se vidi i po poseti na sahranama i po gomilama sveća, cveća, saučešća…

To je ono što je vidljivo.

Ono što je nevidljivo za ljudsko oko a čini pravu razliku između smrti varoškog brice i „poznatog krimosa“ je razlog, povod posete na njihovim sahranama.

Veliki broj ljudi na sharani krimosa došao je da vidi i da bude viđen… Drugih emocija tu nema. A ono malo ljudi što je došlo na sahranu penzionisanog varoškog brice, došao je iz ljubavi, poštovanja, prijateljstva, žaljenja što je otišao jedan drag i mio čovek.

Umrlicu sam video slučajno, u prolazu, na staklu nekadašnje berbernice u kojoj je radio.

Zastao sam na tren, bar minutom ćutanja da mu odam poslednju poštu. Stojim tako sam a slike iz prošlosti se ređaju same. Odakle li samo dolaze? Iz albuma mojih uspomena ili direktno sa neba, od Stevana?

Vidim sebe kako sedim u njegovoj berberskoj stolici u uglu, uvek pune varoške berbernice. Brica Stevan, uvek očešljane zalizane kose i večito neobrijan, stoji pored mene i smeška mi se. U uglu usana večito zapaljena cigareta. Trese pepeo sa belog radnog mantila i pita me:

– Brijanje ili šišanje?

– I jedno i drugo. Tuto kompleto – odgovaram ja.

Stevan zadovoljno klima glavom. Povlači par dimova i tek onda mi stavlja portiklu. Kod njega nema žurbe. Ovo je ritual koji se radi polako, natenane. Mušterija mora da opusti i uživa. Tek kad završi cigaretu, gasi je u gotovo punu pepeljaru i počinje da mi sapunja lice.

Sve radi na starinski način. Onako kako je učio još kao šegrt. A uz brijanje kreću i priče. Jedna za drugom. Sve varoške informacije, od švaleracije do malverzacije crvenih direktora. Ma kakav radio, berberi znaju sve šta se dešava u varoši i smeju da kažu to javno…

Čim je mi je nasapunjao lice, sledi pauza. Pali se nova cigareta. Gleda me, odbija dimove i smišlja novu priču. Tek kad je počne, počne i brijanje.

Starinskim brijačem, naravno. Do pola me obrije, a onda se seti da bi ga mogao malo naoštriti o stari kaiš. Taman da dovrši cigaretu. Njegova vešta ruka nikad me nije posekla. Siguran sam da bi i žmureći mogao da me besprekorno obrije.

Najzad završava sa brijanjem, umiva me i stavlja mi na lice peškir a potom mi na glatko izbrijanu kožu stavlja neku jeftinu kolonjsku vodu. Miriše na borovinu.

Ne marim jer tako treba.

E, sad pre nego krene na drugu fazu – šišanje, nudi me cigaretom.

Ovog puta prazni pepeljaru. Pušimo i on i ja. I pričamo. Stevanove kolege su odavno obrijale i ošišale bar dvoje-troje mušterija ali Stevan ne žuri. Slavonac je rodom i voli sve da radi polako ali temeljno. Kad su cigarete popušene do pola, brica Stevan počinje sa šišanjem i novom pričom.

Štrickaju makaze, lete dlake oko nas al’ Stevan ne mari. Više je zaokupiran svojom pričom o najnovijoj švaleraciji, nego o mom šišanju.

Samo prvi put kada me šišao, strogo je pazio šta radi i pitao za svaku dlaku. Sada već ruke same znaju šta im je posao. I tako…

Naš ritual traje od pola sata do sat vremena. Sve zavisi koliko dugo nisam bio, pa se nakupilo varoških priča. U to vreme sam živeo u Beogradu i u malu varoš sam dolazio tek s vremena na vreme. Naravno, da sam i tamo imao nekoliko berbernica/frizerskih salona u koje sam odlazio, sve dok me jednog dana Mića Minimaks nije odveo u „svoju“ berbernicu kod „svog“ brice, odmah tu na ulazu u Nušićevu…

– Roki, otkriću ti jednu tajnu. Da bi ostao normalan u ovom svetu nenormalnih i uobraženih, druži se u slobodnom vremenu sa običnim, normalnim ljudima. Moraš da imaš svog automehaničara, svog prodavca novina i cigareta, svog pekara, svog mesara, svog doktora i naravno svog berbera – posavetovao me je tada Mića,

I eto tako, ja sam pronašao po jednog svog bricu u Beogradu i jednog u Inđiji. A u Inđiji je to bio majstor Stevan…

Po završetku rituala, Stevan bi očistio sve vidljive i nevidljive dlake i otrpatio me do kase gde mi je dao zvaničan račun svojih usluga. Platio bih a potom posebno u džep njegovog mantila stavljao bakšiš. Da ljubopitljive kolege ne vide koliki je. A samo ja i Stevan smo znali da je velik.

Čim bi me ispratio da vrata, Stevan bi brzo skidao svoj beli mantil i odlazio iz berbernice. U prvoj radnji bi kupovao fraklić rakije i kutiju cigareta, te sakrivao se u prolazu za pijac. Tu bi na miru ispio rakiju i popušio jednu do dve cigarete, a tek potom se vraćao u berbernicu na posao. Oči su mu uvek sijale od zadovoljstva.

Udaljio sam se od umrlice i pogledao oko sebe. Ljudi su sedeli u kafićima, pričali, ćutali, čitali novine, buljili u mobilne. Nigde smeha, nigde opuštenog prijateljskog ćaskanja kao nekada, dok je Stevan bio varoški brica.

Ljudi su se otuđili, osamili, ućutali. Ugasila su se brojna prijateljstva, komšijsko pomaganje, pa čak i rodbina. Samo puki interes. Matrijalno a duša prazna.

Pitao sam se da li oni uopšte znaju da je umro njihov sugrađanin, njihov varoški brica Stevan? Čisto sumnjam.

U uglu su zabrinutih lica i lažnog osmeha diskutovala dva lokalna političara o vlastima u Beogradu, o svetskim temama. A o svoj varoši – ni reč da progovore.

Umro je varoški brica Stevan, tiho da ne uznemirava susede, komšije, prijatelje, sugrađane. Otišao je i sa sobom odneo hiljade priča, hiljade slika o vremenu koje polako nestaje.

Svet se promenio, ljudi su se promenili… Na gore.

Pogledao sam još jednom one političare i uzdahnuo tužno. Ko li im izbrisa pamet? Da imaju grama mozga pričali bi o odlasku brice Stevana, jednog od nas, jednog od njih… Sačuvali bi uspomenu na svog sugrađana, dobrog i čestitog čoveka… Zaboravljaju da će jednog dana i oni završiti na nekoj banderi, na nekoj umrlici koja možda neće nikog zanimati…

Pošaljite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Registration

Forgotten Password?