Bolelo je. Trajalo je. Proći će. Idemo dalje. Ne znamo kuda, niti ćemo ikada jasno saznati, ali smo naučili da putevi uvek vode na kriva mesta ako idemo njima da bismo ugodili drugima. Volećemo opet. Ne znamo koga, niti ćemo uskoro saznati, ali smo naučili da ne postoje pogrešne ljubavi već pogrešni izbori koje smo ljubavlju nazivali. Nadamo se. Ne znamo tačno čemu, niti je to lako doznati, ali verujemo da ima bolje jer dublje dno od onog gde smo bili ne postoji. Zato znamo kako se hoda kroz mrak, diše na škrge i orijentiše samo uz pomoć onog malo što je ostalo u nama. Tada zavoliš nedaće jer te nauče preživljavanju, pa svaki dan postane blagoslov. Polomljene koji ne dozvoljavaju da se o njihove oštre delove niko drugi poseče, borce koji žive u unutrašnjem ratu sa sobom ali očajnički zagovaraju mir sa drugima, tužne koji plaču dok su sami ali čine sve da bi druge nasmejali – takve slušam. Oni koji poznaju mrak, dubine i samice, najbolje znaju kako da vrednuju svetlost, prostranstva i drugarstvo. Njih prigrlim jače, čuvam časnije i slušam posvećenije. Jer na kraju, ne broji se koliko je jaka bila bol, već šta smo uradili od sebe kad je prestala. Da li nas je naučila osvešćenoj ljubavi ili osvetoljubivosti.