TUŽNI PAJAC-SUJETA I SAGA O NJOJ

Da li je Niče bio u pravu, kolike su nam sujete a koliko razuma ima u nama – ne znam. Ono što znam – jeste da često čujem izraze poput: povređena mu je sujeta, muška sujeta, ženska sujeta…a nedavno sam čula čoveka koji kaže:

– Ako eliminišem svoju sujetu, šta će ostati od mene?

Sve ovo me navelo da se zapitam šta je zapravo sujeta, ima li razlike između muške i ženske sujete, i da li je sujeta ta koja nas određuje – u odnosima sa ljudima, partnerima, prijateljima.

Sujeta je osobina koja se ne ceni, a stvarnost je ta: nema čoveka bez sujete. Ukratko, sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene više vrednosti.

Ali, način na koji sebe dokazujemo – način na koji smo sujetni –  je vrlo važan, jer mnogo govori o tome ko smo i kakvi smo, pre svega u odnosima sa drugim ljudima, a onda i prema sebi.

Snaga i vreme kojom branimo svoje stavove, može da nam kaže koliko smo vezani za svoju sujetu Da li je branimo besnim poricanjem, mirnom logikom, suzdržanom tišinom, ignorisanjem i ne uvažavanjem drugih i drugačijih stavova? Koliko dugo smo spremni da se tvrdoglavo držimo svog stava, ubeđujući druge da ta tvrdoglavost nije ništa drugo do odlučnost?

Ne mogu, a da ne primetim, koliko je sujeta zastupljena u svakodnevnoj komunikaciji. U stvarnom životu i na društvenim mrežama, sve više primećujem potrebu kod raznih ljudi da budu uvek u pravu. Odakle ta, čak i nerazumna, potreba da budemo bitni u očima drugih? Da li nas hronično nezadovoljstvo sobom i svojim životom tera da varamo sebe i druge?

Svi mi podjednako – i muškarci i žene – tražimo pažnju svoje okoline. Lično, ne vidim veliku razliku između muške i ženske sujete. Muškarci su obično sujetni na svoju muškost, na ono što smatraju urođenom dominacijom, i posebno na svoje poslovne (ne)uspehe. U odbrani svog ega (slike o sebi koju su stvorili u svom umu) preterano sujetni muškarci postaju hvalisavi, traže i očekuju divljenje, odgovornost za svoje neuspehe prebacuju na druge, ne uvažavaju nikoga… Žene, sa druge strane, svoju sujetu najčešće ispoljavaju u odnosima sa drugim ženama. Želeći da prikažu sebe u boljem svetlu nego što zaista jesu, ignorišu ono što je dobro u drugim ženama, postaju zavidne, nadmene, osuđuju, neretko su čak i zlurade. Zaboravljaju na solidarnost, što nije slučaj sa muškarcima. Sve ostalo je isto i kod jednih i kod drugih: zanima ih samo šta drugi misle o njima, nikada ne greše, uvek su u pravu. Oni nikada ne kažu:  “Jeste, u pravu si, pogrešio sam”, ne znaju da se nose sa kritikom, a u nedostatku argumenata postaju agresivni. Nije li sve ovo odraz detinjastog ponašanja i nezrelosti?

Mene zanima da li se ti “prekomerno” sujetni zapitaju: ko sam ja zapravo?

Da li su sposobni da vide dimenzije svoje sujete?

Čini mi se da zreli, odgovorni ljudi, svesni sebe i svojih kvaliteta nemaju toliko izražen  nagon za tuđim uvažavanjem i divljenjem. Oni preispituju sebe, a ne druge, bave se sobom, svojim usavršavanjem, obrazovanjem, i spremni su da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Ne drže se svojih stavova kao pijan plota- jer su svesni da ne mogu biti uvek u pravu, da nisu najbolji, najlepši, najuspešniji. Dok preterano sujetni gube razumevanje za ljudske veze i odnose, brinući samo da ostave utisak, ovi drugi su sposobni da ostvaruju dobre međuljuske odnose. U stalnoj potrebi za dokazivanjem svoje važnosti, preterano sujetni postaju pravi majstori kamuflaže,  upadajući tako u mreže laži i obmana koje su sami ispleli.

Na kraju, pitam se, da li je zaista toliko teško suočiti se sa samim sobom?

Biti svestan svih svojih vrlina i mana? Zar nije čoveku dato da stalno radi na sebi, da se preispituje i menja? Zar je zaista lakše stvarati lažnu sliku o sebi, zarad lažnih pohvala i komplimenata, dovodeći u pitanje dobre i kvalitetne međuljudske odnose? Zašto je čoveku teško da bude onakav kakav zaista jeste, sa svim manama i nedostacima? Zar se toliko plašimo da nas neće prihvatiti, podržati, voleti?

Jer, prekomerna sujeta nije ništa drugo do privremena šminka koju pokušavamo da nosimo po svaku cenu. A kad dođe trenutak da se igra završi – a uvek dođe,  trenutak kada šminka sama spadne i budemo prinuđeni da se suočimo sa onim što zaista jesmo, može se desiti da uvidimo sve propuštene šanse, i da shvatimo da smo dozvolili sujeti da od nas napravi ništa drugo do tužnog i usamljenog pajaca.

_______________________________________________

_aleksandra-kivela

Autor : Aleksandra Kivela/razumno.rs

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *