Vojvodina će uvek biti srpski sever

Dr Draško Ređep: Vojvodina će uvek biti srpski sever

Književni kritičar: Ne volim kada je zovu regijom, ni kada je razdeljuju od Srbije u ovom, novom vremenu, olako se poteže za terminima, ništa im nije sveto, pa ni reč

NEMA kratkih razgovora sa dr Draškom Ređepom. Sedam dana uoči svog 82. rođendana, ovaj uticajni književni i likovni kritičar i siva eminencija naše nekadašnje intelektualne elite i dalje se može pohvaliti brzim umom i bistrom memorijom.

Seća se da, “prošli put, kada ste bili”, ove slike Mersada Berbera, Konjovića, Stojkova i portret Nadežde Petrović nisu bili ovako raspoređeni na ovom zidu, a “zidovi” naslaganih knjiga u dnevnoj sobi nisu još bili dotakli tavanicu.

Jedina fiksna stvar u Draškovoj dnevnoj sobi je stilski dvosed na sredini, na kojem su se decenijama, a najintenzivnije od 1960. do 1990. godine, smenjivali najviđeniji ljudi naše književnosti, slikarstva, filma… Ovde je Branko Ćopić izgovorio čuvenu “akademsku” dosetku: “Volio bih da sam do pasa akademik, a od pasa naniže – akademac.” Sa Mikom Antićem je Ređep baš na tom mestu vodio duge, temperamentne polemike, posle kojih tri godine nisu progovorili ni reč. A onda je, opet, prevagnulo prijateljstvo, i trajalo sve do smrti autora “Plavog čuperka”. Pamti taj stilski bidermajer i Dušana Matića, reditelja Sašu Petrovića, Danila Kiša, Desanku, Konjovića, Tadijanovića…

U svom carstvu sazdanom od knjiga i slika u Ćirpanovoj ulici u Novom Sadu, Ređep živi sam otkako se pre tri godine upokojila njegova supruga, cenjena profesorka i književnica dr Jelka Ređep Jeja. Tek po njenom odlasku Draško je naučio da se javlja na kućni telefon. O njemu danas brinu kćerka Mirna i unuci blizanci, dvadesetosmogodišnjaci.

Na stolu je njegova najnovija knjiga “Postajati drugi”, posvećena paralelama između Crnjanskog, Matića i Antića. Ali najpre želi da kaže šta ga trenutno najviše nervira.

– Nerviraju me dve reči koje se sada koriste besomučno, a to su “regija” i “projekat”. Naročito ne podnosim kada Vojvodinu nazivaju regijom – ljuti se naš domaćin na olako potezanje termina u ovom, novom vremenu, u kojem ništa nije sveto, pa ni reč.

* Šta je Vojvodina danas, vek posle prisajedinjenja Srbiji?

– Raznolikosti treba negovati, ali to ne znači da treba podvlačiti razlike. Na razlikama insistiraju oni koji nisu bili na času kada se učila lekcija o Prvom srpskom ustanku. Oni ne znaju da je ustanak promišljen i logistički ostvaren baš u krajevima severno od Save i Dunava. Episkop bački je poklonio onaj drugi top, a prvi top je iskovao jedan zemunski zanatlija. U tom ustanku fruškogorski manastir Fenek imao je ulogu velikog mostobrana, a ustaničku metafiziku osmislio je ravničarski čovek. Treba li podsećati na to da su ovdašnji ljudi – Dositej, Sterija, Dimitrije Davidović i Joakim Vujić, samo neki od lidera srpske misaonosti?

* U koje koordinate ste smestili svoj lični “srpski sever”?

– To je Vojvodina, ali i šire od toga. Srpski sever je za mene jedna od neomeđenih postojbina, koja ne mari za administrativne granice. Reč je o mentalitetu i o atlasu koji se od Sentandreje i Temišvara prostire sve do Zagreba i Trsta. Ne sme se zaboraviti da je Zagreb u svojoj ne baš dalekoj prošlosti i te kako bio i centar srpske kulture. Onde je pisao i pevao Zmaj, a slavni arhitekta Herman Bole, inače u srodstvu sa rumskim Bogdanovićima, graditelj je ikonostasa u Preobraženskoj crkvi.

* Zašto Beograđani vole Novi Sad?

– Beograđani su ovaj grad uvek doživljavali kao neko malo inostranstvo. O Vojvodini vlada pogrešna predstava, da je to vikend–pokrajina u koju se ide na riblju čorbu i paprikaš, zbog uspomene na Janiku Balaža, zbog folklora i još gomile loše upakovanih teza.

* One koji tvrde da ste neprevaziđenom veštinom uspeli da nadmudrite sve režime, iznenadili ste gromoglasnim zaštitničkim stavom prema ćirilici i tvrdnjom da se ćirilicom ne piše, već govori…

– Ne prihvatam pogromaški odnos prema ćirilici usred Novog Sada, jedne od prestonica srpske duhovnosti. Prave, velike razmere ćirilice i Vukovog pisma spoznao sam pre 40 godina, usred Baskije. Tada sam posetio Gerniku i na ulazu primetio dve varijante naziva koji je zauvek proslavio Pikasa. Pisalo je na španskom “guernica”, a pored samo “gernika”. Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano, savršenstvo. Da, mi sanjamo i govorimo ćirilicom. Neponovljiva jednostavnost našeg pisma je moćna.

* Nije li nešto slično uočio i Nikola Majdak u svom filmu?

– Utoliko sam bio više preneražen pre nekoliko godina kada sam u ovdašnjem lokalnom listu pročitao izjavu žene koja i sada u Novom Sadu obavlja funkciju direktorke, a koja je kazala da je progon ćirilice iz Vukovara posledica negativnog odnosa prema latinici.

* Akademik Medaković je za vas rekao da ste kao svetionik u magli osvetlili naš sever… Kako vi sebe doživljavate?

– Vidim sebe kao “homo ludensa”, to jest čoveka koji voli da se igra, često i vatrom. Pripadnik sam vertikalne generacije, književni i likovni kritičar jesam, ali ponajviše volim da kritikujem život. Nisam osobito marljiv, i sva moja nezadovoljstva su otuda što još uvek svoje najizazovnije knjige nisam napisao.

* Volite da ističete i biografski detalj da ste dobro poznavali poslednjih pet predsednika SANU, ali i da ste svojevremeno zajedno sa Mikom Antićem osnovali “anti-Akademiju”.

– Sa aktuelnim predsednikom, akademikom Vladimirom Kostićem delim prezir prema pomodnim frazama o regiji i o projektima svake vrste. Regija se, barem meni, čini kao neko čistilište u kojem se, dugo i često, uzaludno čeka. A u vreme formiranja prvog VANU, pesnik Miroslav Antić, pisac Ferenc Feher, vajar Jovan Soldatović, ja, a odmah zatim i slikar Milan Konjović, stvorili smo našu “anti-Akademiju”. To je bilo nešto kao salon odbačenih.

* Bili ste blizak prijatelj Milana Konjovića, Crnjanskom ste žirirali 1971. nagradu NIN, jadao vam se na kućnom bidermajeru da ga sopstveni narod ne razume…

– Konjović je rekao da je Crnjanski u svojoj suštini bio nesrećan čovek, i uz to je imao tešku narav. Dodelio sam mu nagradu za “Roman o Londonu”. Sedmorica nas bili smo u žiriju: predstavnici iz Sarajeva, Zagreba, Beograda i ja. Članovi žirija koji su s njim imali prethodne rasprave između dva rata, Gligorić i Finci, pobegli su na Zlatibor, pa je Crnjanski tanko prošao na žiriranju. Tako da sam ja držao govor na dodeli nagrade u klubu “Politike”.

* Tu je i čuvena epizoda o korici hleba u džepu Crnjanskog…

– Za svečanim ručkom bili smo Jeja i ja, Crnjanski nije doveo Vidu. Niko nije hteo da se posluži hlebom osim Jeje, mene i Minhada Belića iz pasivnih krajeva. Dok smo posle toga pili kafu pred “Šumatovcem”, odjednom Crnjanski iz levog džepa vadi koricu hleba. Ali to nije bila ona sa svečanog ručka, nego regrutska, zarobljenička, koja se nosi u džepu za “ne daj bože”. On je svuda bio izgnanik, tako se osećao. Isidora je o njemu pisala da je najbolji u putopisima “kada dodiruje našu njivu”. Umrla je 1958, pa nije mogla da vidi da u “Romanu o Londonu” nema nijednog Jugoslovena ni Srbina, sve sama emigracija, sem srpske i jugoslovenske.

* Kakvom zajedničkom sponom povezujete Crnjanskog, Antića i Matića u svojoj najnovijoj knjizi “Postajati drugi”?

– To je knjiga mojih razgovora s njima, i predstavlja bermudski trougao naše prošlovekovne rečitosti i ispovedanja. Dok je Crnjanski žešće nego drugde govorio o nerazumevanju, izabranom zavičaju i duhu geografije, Matić je svedočio o mogućnostima nespojivog, a Antić je slučaj za sebe. Zaborav je po njima trojici jedina, čak jedinstvena postojbina.

* Po čemu biste želeli da vas ne zaborave naredne generacije?

– Pitao sam Nenada Šaponju, pesnika i psihijatra, da li je ovaj moj životni elan najava konačnog odlaska. On je, odmereno i sa izvesnom nadom, rekao da ne mora da je uvek tako. Šta bi to mogao da bude moj skromni dar za imaginarni Muzej Vojvodine? Najpre, voleo bih da me pamte po mojoj definiciji za Vojvodinu “srpski sever”. Zatim i po tome da sam pripadnik “vertikalne generacije”, da je naša kuća uvek bila intelektualna pričaonica i da sam uvek birao s kim i gde sedim. To bi bilo sasvim dovoljno.

VELjKO PETROVIĆ BEZ SLAVE

* Da li je osporavanje i sumnjičavost prema tuđem uspehu trajno obeležje našeg mentaliteta?

– Bojim se da jeste. Kako bi se, inače, dogodilo da Ivo Andrić tek 11 godina posle Nobelove dobije Vukovu nagradu? I Veljka Petrovića su zbog odela peštanskog kroja i somborske frizure na beogradskoj đumrukani dugo “ispipavali” da li je Srbin. Jadao se da kada ništa “sumnjivo” nisu mogli da mu nađu, pronašli su da nema porodičnu slavu. Sve to njemu nije smetalo da postane veliki bard rodoljubive srpske poezije.

VUČIĆEVA MARLjIVOST

* Za sebe kažete da niste naročito marljivi, ali da se istovremeno divite marljivosti predsednika Vučića…

– Jednostavno ne mogu da prihvatim da tolika predanost poslu i skoro dečački ozarena radljivost Aleksandra Vučića tu i tamo biva osporavana.

 

Jovanka Simić | 26. novembar 2017. 11:30 | Komentara: 7
Foto Darko Dozet

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *