ZRELOST

Narod kaže da svako vreme nosi svoje breme.
Zrelost je kada znate šta možete da ponesete.
Kada odmerite svoje godine i uzmete da nosite ono što priliči vašim godinama.
U tom odnosu vremena i bremena se nalazi sva mudrost.

Nezreli ljudi ne mogu da pogode taj omer.
Uvek negde pogreše.
Ili u vremenu ili u bremenu.
Ne znaju da usaglase taj odnos.
Često na to potroše čitav život.

Prirodno bi bilo da se vremenom stiče zrelost.
Ali, taj odnos se ne nalazi u direktnoj proporciji.
Ima ljudi koji nikada ne dosegnu zrelost.
Zar starci na kraju ne postaju nestašni dečaci?

Postoje mladi ljudi koji znaju taj odnos vremena i bremena.
Izgleda kao da  je to prirodno ugrađeno u njih.
Kao da su sa tim rođeni.
Njima ne trebaju velika životna iskustva da to potvrde.
Dovoljno je samo da se nađu u konkretnom vremenu i to pokažu.

Prirodni talenat ne isključuje neprekidno učenje.
Vreme za učenje se samo smanjuje u odnosu na one koji taj talenat nemaju.
I koji snagom upornosti i karaktera mogu da dosegnu meru.
Učenje nije breme. Učenje je njihov život.

Nezreli ljudi dolaze stalno u sukob sa sobom i svojom okolinom.
Više sa sobom jer to breme nose na svojim leđima.
Smeta im i ne mogu da ga se otarase.

I što više pokušavaju da ga se oslobode, to ih ono više pritiska i boli.

Problem nije u bremenu i njegovoj težini.
Problem je u čoveku koji to ne razume.
Čoveku koji nije našao meru u vremenu.
I taj nedostatak mere mu je natovario toliko breme.

Čovek uzme veliko breme na svoja leđa.
Breme koje ne može da nosi.
On bi hteo da nosi , ali ga je vreme pregazilo.
Postaje tragičar u vremenu koje ne razume.

Ako taj čovek upravlja samo svojim životom, onda je to njegov lični problem.
I problem njegove porodice, koja mora da pati zbog toga nesklada.
Ali, mnogo veća  je patnja zajednice  ako taj počne da upravlja državom.
Njegove želje nisu usaglašene sa njegovim mogućnostima u vremenu.

Nije sporno da svaki čovek ima svoje želje i snove.
Nije sporno da svaki čovek nastoji da ostvari svoje želje i snove.
Sporno je samo to da on shvati da to ne može da ostvari.
Kada shvati,  najčešće to bude prekasno.

Zrelost se ogleda u tome da to shvati što ranije.
I da ne doživi tragično suočavanje sa realnošću.
Zrelost se ogleda u tome da on ne prihvata da nosi breme koje mu ne pripada.
Jednostvno, on ne želi da povredi ni sebe ni druge, koji mnogo očekuju
od njega.

Teško se odupreti tom strastvenom nagonu da možete da nosite istorijsko breme.
U opštoj prolaznosti i zaboravu, čovek želi da traje i da se ovekoveči.
Ukazala mu se prilika da se domogne večne slave i on tu priliku ne
želi da propusti.
Ali, njegov problem je što on to breme ne može da nosi.

Stavio je  breme na leđa i posrće.
Ne može da se kreće.
Ne može da diše.
Preti mu opasnost da se uguši pod tim bremenom.

Umesto da prizna da ne može da nosi breme i da ga ostavi nekom drugom,
koji je jači i sposobniji od njega, on nezrelo pokušavam da breme
zameni vremenom.
Nada se da će u protoku vremena težina bremena da se smanji.
Greška!
Vremenom breme postaje sve teže i on umire pod težinom toga bremena.

Najgore od svega je što  se sa njim  pati i muči sama zajednica.
To što se nezreli pojedinac muči, to je njegov lični izbor.
Problem je u tome što zajednica trpi to mučenje nezrelog čoveka.
Zrelost zajednice se ogleda u tome da spreči nezrelog pojedinca da
nosi breme koje mu ne pripada.

Ako već pojedinac nema zrelosti da shvati težinu bremena, onda
zajednica mora da ga koriguje.
Porodica je prva koja bi to trebala da uradi.
Nažalost, najčešće to porodica ne radi.
Nezrela porodica ne može da koriguje nezrelog pojedinca.

Zadatak zrelih roditelja je da nauče svoju decu meri vrednosti.
Tako im pomažu da postanu zreli ljudi i da mogu sami da se nose sa
životnim problemima.
Zrelost ne znači biti bezgrešan, jer nismo sveci da ne pravimo greške.
Zrelost podrazumeva da se promišlja i izbegavaju greška, koliko je to
moguće, a kada greške, ipak, nastanu da se one brzo ispravljaju.

Zrelost je kada shvatite da ste pogrešili i kada se povučete.
Kada se izviniti i priznate.
Kada se pokajete.
Kada se promenite.
Kada više takve greške ne pravite.
Kada uspete, napokon, nešto iz grešaka i da naučite.

Smisao učenja je da se dosegne mera vrednosti.
I zato moramo stalno da učimo i da se preispitujemo.
Meru vrednosti da kontrolišemo.
Uvek da ponesemo breme koje priliči našem vremenu.

_______________________________________________________

Branko Dragaš

 

Autor: Branko Dragaš

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *