Baka i unuk su se igrali u dnevnoj sobi. Smeh se odbijao od zidove i kao neki dragi, mirisni lahor ispunjavao celu sobu. Majka je prala suđe povremeno gledajući na veliki zidni sat. – Nema ga već tri sata. Mora da je velika gužva u banci – tešila je samu sebe misleći na supruga koga su svi u kući sa nestrpljenjem očekivali. Najzad se on pojavi na vratima. Iscrpljen, bled, oznojan zadihano ušao u kuću. Istog trena, ka njemu su bila uperena tri ispitivačka pogleda, kao tri strele.
– Da li je stigla penzija? – upita ga starica.
On potvrdno klimnu glavom pokušavajući da dođe do daha. Seo je umorno na staru fotelju i zabacio glavu unazad da malo predahne. Žena mu pritrča sa čašom hladne vode. Ispio ju je do dna.

– Zar je toliko velika bila gužva u banci? – brižno upita ona.
Muž je samo klimao glavom. Reči jednostavno nisu izlazile iz grla.
– Jupiiiiiiiiiii – viknu baka prekidajući razgovor između svog sina i snaje. – Danas ćemo jesti ćevape za ručak! – Ona i unuk se zagrliše od sreće koju su tako željno isčekivali. Praksa je bila da kada god stigne penzija, uprkos svim tekućim troškovima, brojnim nagomilanim računima…uvek prvo kupe ćevapi za porodični ručak. Starica je već zašla u godine i nikako ne bi mogla čekati u dugim redovima za penziju. Zato je ovlastila sina da on to čini umesto nje. Uostalom, ionako je već godinama bio bez posla. Baš kao i njegova supruga. Od kada joj se na čudan način zatvorila firma koju je radila i još čudniji način prešla u ruke lokalnog tajkuna, ona nikako nije uspevala da nađe kakav- takav posao. Bilo je nekoliko uzaludanih pokušaja…Radila bi mesec-dva, kobojagi radna proba a onda bi je otpuštali i uzimali druge. Za svoj rad, nikad nije bila plaćena. Muž je pokušavao da se žali opštinskoj inspekciji ali sve bi uvek počinjalo sa slatkim obećanjima da će oni to rešiti a završavalo bi se posle par meseci jalovim opravdanjem: – Sve smo pokušali ali mi nismo nadležni za to. Obratite se nekoj drugoj službi?!
Čoveku je bilo jasno da je u međuvremenu, neko iz inspekcije strpao 100-200 evra u džep od vlasnika lokala da ga ne bi krivično gonio. I jednom i drugom se takav dil isplatio. Jedino je radnik ostao šupljeg džepa. Ali…koga briga za radnika…
I, tako, porodica je bila prisiljena da živi od bakine penzije. Njom su plaćali sve rečune, školovali sina jedinca, plaćali lekove…Ma sve što je trebalo. Jedina svetla tačka u svemu tome je bila ta sjajna zvezda – ćevapi za porodični ručak. To je bio staricin predlog još od vremena kada je dobila prvu penziju. Istina, tada su joj sin i snaja još uvek radili i lepo zarađivali pa je njena želja bila neka vrsta simboličnog poklona. Eto, zadržala se do danas ali potpuno izmenjena…Porodični ručak od penzije nije bio obilat kao nekad…
Čovek je ustao , naterao sebe da se nasmeši majci i sinu.
– Idem ja sad po ćevape – rekao je blago. Baka i unuk su radosno tapšali. Muž pogleda ženu. Ona samo tužno uzdahnu: – Idi, idi …ja ću napraviti salatu i spremiti sto.
Posle petnaestak minuta čovek se vratio iz obližnje pečenjare sa kesom u ruci. Sto je bio pripremljen za porodični ručak. Puno hleba, puna činija salate i lepe salvete uz svaki tanjir. Čovek opra ruke i sede za sto.
Žena je uzela kesu od muža i pažljivo, već po navici, delila ćevape. Tri sinu, tri svekrvi i po dva za nju i muža. Ukupno 10 čevapa za četvoročlanu porodicu. U kafanama to je bila porcija za jednu osobu. U ovoj porodici – za njih četvoro.
– Prijatno – rekao je čovek. Baka i unuk su zadovljno, u slast jeli. Čovek i žena su se samo gledali trudeći se da sakriju svoju tugu, svoj očaj, svoje siromaštvo…
Tako je bilo sve dok je baka bila živa. Posle njene smrti, više nikad čovek nije kupio 10 ćevapa…

Rajko Dvizac