Serenada pod prozorom.

Duga pisma satkana od čežnje.

Cvet za dobro jutro.

Pesma za laku noć.

Ples na kiši.

Prošlost, davna. Gde su nestale sve one gitare? Postoji li još šareni papir na koji mogu da se spuste emocije? Zašto više niko ne bere poljsko cveće da bi izmamio nečiji osmeh? Zar se ljubav više ne iskazuje recitovanjem Jesenjinovih ili Šantićevih stihova? I kiša je izgubila ono malo od svoje draži, kada je nestao ples pod kišobranom. Jesmo li jednom zauvek oterali romantiku?

Ako smo želeli da joj se narugamo, jer više nismo znali šta bismo sa njom, uspeli smo. Optužili smo je da je patetična, neupotrebljiva, destruktivna. Zatvorili smo je u prašnjave kutije prošlosti i proglasili nevažećom. Obradovali smo se porukama iskucanim tipkama telefona, tastaturom kompjutera, linkovima pesama. Sve bez rukopisa i obrisa duše. Vreme je pregazilo san o princu na belom konju. Ostale su samo princeze na zrnu graška. Da li je to konačno? Stvarno zauvek? Ili romantika ipak može da postane onaj nezamenjiv način života, sa kojim ćemo lakše disati i lepše trajati? Dali poslednji romantici na ovom svetu mogu da sačuvaju svoju dušu netaknutom, tako da joj se neko ne podsmeva jer je retka? I da i ne. Teško je zamisliti savremenu devojku  kako uzdiše na zvuke mandoline ,,kapetana,, koji želi da bude samo njen. Svako vreme nosi svoj pečat, a u ovom definitivno nema mesta  za udvaranje po ključu naših baka i deka. Ali to ne zmači da romantika ne može da se prilagodi novonastalim okolnostima u kojima su moderne tehnoligije sve i svja. Ljudi se i dalje zaljubljuju, zar ne?

Tatjana LOŠ