Kako se postaje dobar covek? Ne postaje se. Dobar covek se u svakom od nas oslobadja. Sistemom eliminacije. Nije neophodno uciniti herojsko delo, otici daleko, potrositi mnogo novaca, zasaditi drvo… To dolazi posle. I nekako bez napora, s lakocom. Prvo covek strpljivo otresa nepotreban teret. Prestaje sa sarkazmom, odustaje od cinicnih komentara, ne okrece se za bogaljem vec se pomoli za njega; kad bi da kritikuje, on pokusa da razume, kad bi opsovao on umesto da opsuje Boga ili sunce pomene misa ili persun a kasnije ni to. Oseti li potrebu da se sveti, jos jednom se preispita i shvati da osveta povredjuje ono najfinije u njemu samom. Tada oprosti. I zaboravi. Nema oprostaja bez zaborava. Umesto da kaze: „Jesam li ti rekao?!“ on kaze : „Kako mogu da pomognem?“. Pozeli li nesto vise da ima on zahvali na onome sto vec poseduje. A vremenom uvidja da ono najvrednije nije oko niega vec u njemu samom. I tad, usmerivsi pogled ka unutra, ucinice mu se da je ugledao svetlosni zrak necega sto bi mogao biti Dobar Covek. I sa jos vise elana nastavi da sa sebe zbacuje samar ispunjen mrznjom, ljubomorom, pohlepom, neznanjem… Dobar covek se ne postaje cinjenjenjem dobrog dela. Dobar covek je najbolje delo koje za zivota od sebe mozemo napraviti.

___________________________________________________________

Autor : Brankica Damjanović