PARIZ

Kad ponovo budem išla u Pariz
Neću poneti kameru
Ni fotoaparat
Poneću stari mobilni telefon
Kojim ne može da se fotografiše.
(Uostalom telefon služi da te zovu,
Da zoveš i da ponekad pošalješ poruku
Kaže moj neko).

Kad ponovo budem išla u Pariz
Neću poneti ušteđevinu
I neću obijati pragove prodavnica
Naslađujući se razlikom u ceni haljinica
Na “Šanzelizeu” i u Knez Mihailovoj
Dajući reč da “više ništa neću da kupim u ‘Zari’
u Beogradu
Kad za te pare ovde mogu mnogo više”.
Pa jes’, k’o da se u Pariz ide po krpice
I ko da nije gre’ota za par sandala ili dva, svejedno,
trošiti san o gradu svetlosti.

Kad ponovo budem išla u Pariz
Tabanima ću ljubiti kaldrmu
Na Jelisejskim poljima
A kad mi se učini da čujem kočije
Pogledom ću tražiti damu s kamelijama
Zamišljajući da ima bledo lice Grete Garbo.
Ići ću u Latinsku četvrt oko Sorbone
Tražiti omiljeno mesto omiljenog mi Hemingveja
Ići ću onamo gde su Sartr i njegova Simon
Odlazili u duge šetnje
A uveče ću, pored Sene slušati Žilijet Greko
Muzu Prevera, Kamija, Koktooa
Ljubavnicu Majlsa Dejvisa…

Kad ponovo odem tamo i vratim se
Neću doneti Pariz na fotografijama
I neću ja biti u Parizu
Nego će on biti u meni.
I neću, kad me budu pitali kako mi je bilo
Reći: Divno. Evo fotografija!
Nego ću zatvoriti oči i biti tamo
Sa mojim dragim, čiji će sjaj iz očiju
Postideti grad koga svetlost zovu!

„Ne bih ovo mogla bez tebe“
Brankica Damjanović