U stvari, sad kad pogledam sa ove vremenske distance, sa ove prirodne visine – sve je brilo vrlo jednostavno. Prosto. Bez lažne filozofije, bez lakiranih iluzija.

Kada se uverio da su me izdali svi koji su imali tu vrstu potrebe, da su me slagali baš svi lažovi koje sam milom ili silom upoznao, da su me opljačkali svi lopovi mog malog sveta…Gospod Bog se nije potrudio da me uteši ni jednom blagom rečju utehe. Nije obrisao ni jednu moju suzu, pustio ih je da idu svojim prirodnim putem – niz obraze. Ni je mi ponudio melem lekovitih travki za rane na srcu i duši. On se samo blago,dobroćudno nasmešio i u tišini sumraka dana koji je odlazio istrošen od silnih krikova moje tuge – otvorio vrata meni do tada nepoznatog sveta. O, ja sam itekako dobro znao da taj neki drugi svet postoji ali nikad nisam ni privirio u njega a kamoli ušao u njega. Čuvao sam se te radoznalosti.
Odatle je dopirala nekakva mutna svetlost. Svaki mojim korakom napred postajala je sve bistrija, jača, toplija, razumnija. Isprva me je milovala, ohrabrivala me, grlila a svaki moj napredak nagradila bi poljupcem hrabrosti. Bile su to usne sudbine, Usne meni nepoznate slobode. Usne pobede…Mirisi i ukusi koji su mi tako mnogo nedostajali..Koliko je samo godišnjih kalendara potrošeno, bačeno, spaljeno bez njih???
Sad znam razlog ,znam istinu. Gospod Bog nije trošio vreme koje mi je preostalo na na sluzavu, ljigavo lepljivu gorko-slatku iluzije prazne utehe. Šarene paketiće poklona zablude.
Dao mi je običan, jednostavn – novi početak. Novu šansu da budem ponovo srećan, svoj na svome. Jedini gospodar sopstvenog života.
Pre nego što sam prošao kroz ta tajanstvena vrata, na pragu sam ostavio svu slavu koju sam nosio u očima, u kruni na glavi i celu planinu neuspeha, poraza, poniženja iz prošlosti. Prag sam prekoračio potpuno nag. Samo tako sam mogao spravi svu prljavštinu i slave i stida prošlosti i tako nevin, i tako čist kao sveta vodica…početi život ispočetka. Preda mnom je bilo potpuno čisto, belo platno a u rukama sve moguće boje i kist za slikanje…Imao sam odrešene ruke, potpunu slobodu da nešto lepo uradim za sebe, zbog sebe, od sebe…
I…moje slikanje je najzad počelo…
RAJKO R. DVIZAC&Pisac lepe književnosti