Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog kojeg sam proživeo do sad.

Osećam se kao dete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je videlo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti s posebnom pažnjom i uživati ​​u svakom zalogaju.

Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutarnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.

Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, unatoč poodmaklim godinama, još nisu odrasli.

Nemam više vremena da se borim s neostvarenim. Ne želim biti na skupovima gde se ego napuhuje.

Ne mogu trpeti manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju diskreditirati sposobne bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.

Moje vrijeme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, tvar, mojoj duši se žuri.

Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.

Želim provesti život s ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima, koji umeju da se smeju vlastitim pogreškama. Ljudima koji razumeju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti. To je ono što život čini vrednim življenja.

Želim biti okružen ljudima koji znaju kako dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili odrasti i sačuvaju nežne dodire duše.

Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.

Ne želim uzalud potrošiti više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.

Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savešću.

Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan.

Mario de Andrade