Jednom će proći ovo govno. Sva govna prođu. I jednom ću opet otići na more. Znam da hoću.

Jednom će proći ovo govno. Sva govna prođu. I jednom ću opet otići na more. Znam da hoću. Ne na ovo američko sa džinovskim talasima, braon vodom, bogatim penzionerima, automobilima parkiranim na plažama i six pack spasiocima raštrkanim duž obale. To i nije more. Okean je lep, ali je preveliki za moj mali život. Moje more nema velike talase, spasioci dremaju ispod raširenih novina, ako su uopšte tu, od dva do pet ništa ne radi jer je sijesta i svi spavaju obeznanjeni i polugoli u nekoj hladovini, galebovi zvižde „S okusom soli“, a meni ideje za pisanje padaju na pamet češće nego kiša u Londonu. Moje more je negde između Gibraltara i Krita. Tu me ne zanimaji idioti koji vode zemlje, još manje idioti koji ih biraju. Tu me zabole za karijeriste sa torbicama ispod miške, neshvaćene umetnike koji piju gemišt od deset ujutru, teoretičare zavera, osvešćene mlade, konzervativne stare, satove, selfi stikove i sms poruke. Tu slušam Žobima na ploči koja šušti kao more u decembru. Na gelenderu kamenih stepenica što vode na plažu suši se kupaći koji nema ko da ukrade. Baba iz komšiluka presipa med u tegle, dok deda popravlja volan na biciklu. U mom malom dvorištu, sa pogledom na zaliv, niko se ne pravi pametan i niko ništa ne objašnjava. Ionako sem mene i nje tu nema više nikog, a samim tim što je tu, znači da je sve objasnila. Ja okrećem ploče, ona strane knjige. Nekad jedno drugo. Tu nema baš ničeg osim suštine života. Jednom će proći ovo govno. Sva govna prođu. I jednom ću opet otići na more. Znam da hoću.