Preplakala sam sve svoje svetske uspehe
09 август, 2020

Preplakala sam sve svoje svetske uspehe

/ 2 месеца ago

Ona kaže da kada radi, radi do kraja. A mi smo joj poverovali, jer kada radi kostime, onda dobije “Oskar”; kada sređuje stan, onda napravi fenomenalni prostor, a kada vaspitava sina, onda dobije ekstra tinejdžera.

Ona je Bojana Nikitović

9800__MG_1922
9800__MG_1922

Ona kaže da kada radi, radi do kraja. A mi smo joj poverovali, jer kada radi kostime, onda dobije “Oskar”; kada sređuje stan, onda napravi fenomenalni prostor, a kada vaspitava sina, onda dobije ekstra tinejdžera.

Nepažljivo zapisana adresa sagovornika na trenutak je stvorila situaciju zone sumraka. Mi na broju 40, a tamo – rupa! Nema zgrade i nema ulaza gde smo ugovorili ispijanje kafe i razgovor. A bilo je rano i bilo je mnogo vruće, pa je time i pomenuti osećaj bio pojačan. Ipak, kontakt telefonom bio je dovoljan da se nađemo tamo gde je bilo planirano. Omašili smo za “sitnih” pet brojeva i stranu ulice. A onda, kada smo ušli u stan, znali smo da je to bilo zbog toga da kontrast i doživljaj budu što jači. Iz nesporazuma i beogradske jare ušli smo u Bojaninu predivnu belinu. U njenu opuštenost i slatko čavrljanje. A domaćica od koje nam se nije odlazilo jeste Bojana Nikitović, naša kostimografkinja koju zbog svetske karijere i uspeha ne možemo više da zovemo samo našom. Jer, njena saradnja s Italijankom Milenom Kanonero, trostrukom oskarovkom, Bojani je promenila i profesionalni i životni put. Otkrili smo, međutim, i to da je sve krenulo od talentovane baka Vere i tetaka, od kojih je jedna radila kostime za čuvene “Otpisane”. Nasleđen talenat disciplinom je doveden do “Oskara”. Kakve tetke, takva i Bojana!

Nova zgrada u centru grada, do kraja liftom. A onda se unutra otvorio Mediteran. Sve prostrano, belo i srebrno. Ulazna vrata otvorena, i bez zvonjave, a na ulazu jedan veeeeliki dečko.

– Ups, ala si ti porastao. Pa znamo te s fotografija kad si ovolicki bio. Šta je sad ovo?

To se mi obraćamo Bojaninom sinu Vuku, koji je sa šesnaest godina nakupio respektabilna dva metra i dva centimetra. Stidljivost je, naravno, u obrnutoj srazmeri s visinom, kao kod svakog dobrog  tinejdžera. Jedva ga zadržasmo da malo porazgovaramo i s njim. Tako smo saznali da ovde još “uspevaju” dobri klinci, ako se dobro “zalivaju”. Pošto je mama poslednjih nekoliko godina više radila u trouglu Rim–Pariz–Njujork, zanima nas da li ju je pratio na putešestvijima.

– Nije boravio stalno sa mnom, ali je uvek bio u dužim posetama. Sa petnaest godina obišao je Rim, Pariz, London, Njujork. Tamo je boravio, nije samo prošetao.

Ovih dana su se Bojana i Vuk vratili sa zajedničkog letovanja, ali sudeći po godinama, ali i po stavu, mama je imala poslednje zajedničko letovanje sa sinom tinejdžerom. Od sada će to biti sve teže. Poraslo se.

– Ma i sada kada smo bili u Grčkoj, sretnemo se tek za večeru. On nađe društvo, ide, ja se odmaram, kupam, pa smo se retko i viđali.

Foto:
Foto:

TEK IMA DA SE SREĐUJE

Posle brzopoteznog gašenja vrućine sokom od pomorandže, osvrćemo se po stanu. Novinarski posao, srećom, maskira znatiželju, pa prstom upiremo u skoro svaki komad nameštaja i zapitkujemo.

Prvo nas zanima da li je, kao profesionalni i uspešni dizajner, rob estetike ili ume da uživa. I gde je tu granica? Da li je kada je Vuk bio mali, bilo nervoze da nešto ne polomi, ne to, pazi ovo?

– Nije, i on to može da ti kaže. Samo, sada ga nervira što stalno premeštam stvari. Mislim, nervira ga zato što njega teram da vuče. (Odmah da primetimo da su komadi nameštaja veliki i teški, da ne bude da se Vuk buni bez veze.) Ja ga zamolim: “Ajde ovo ovde da stavimo, a ovo bih ovde”, a on kaže: “Ma šta te više toliko briga, pa super ti je ovako.” Ali, reci, nisam te davila nikada.

– Nije, nije, nije – odobrava Vuk, a već mu se ustaje iz zahuktale “ženske priče”.

A kad mama uđe u sobu, pa traži da je središ?

– Aaaa, pa i ne ulazim više. Spremim mu ormar, pa mu posle dva dana ponovo spremim, pa se onda zakunem: neću više. Kažem, nema šanse, zaklinjem se. Patike? Oprema? Nemaš pojma – priča Bojana.

Pogled nam skreće na fotografiju Bojanine mame i tate. Njen tata je još uvek neprevaziđeni sportski komentator, čuveni Dragan Nikitović.

Vuče, znaš li da je tvoj deda bio fenomenalan novinar i komentator? Usput, i veoma liči na njega, primećujemo.

– Eto, i ja mu to pričam, i baba mu priča, ali volim da čuje i od nekog sa strane… On baš liči na dedu, jedini ima plave oči na njega, i građu. Našla sam tatinu sliku pre neki dan, toliko sam se smejala, on u kupaćim gaćama i pravi neke mišiće, i to pokažem Vuku, kažem: “Eto ti, isti, isti!” Ja sam bila očajna što nemam plave oči na tatu, ali Vuk ih je nasledio.

E, ovde tinejdžer ustaje i kaže da mora da ide da jede, srećan što konačno ima razlog da ustane, ali mama ipak odlazi da malo pomogne. Daje instrukcije, ali Vuk se za jednog šesnaestogodišnjaka dobro snalazi u kuhinji. Posle se pojavio samo još da nam kaže do viđenja.

Vraćamo se na oduševljavanje stanom.

– A, pa nije još sve sređeno – objašnjava Bojana. – Prvo što ću da promenim jeste ovo na čemu sedimo, ali samo kada nađem baš nešto dobro što mi se dopada, neku belu sofu. A ne mogu da nađem. Onda luster, ali dok ne nađem šta sam zamislila, dotle će da vise žice. Neke stvari donela sam iz inostranstva, nešto sitnije. Ali, Italijani su gori nego mi. Naručila sam sofu i trebalo je da mi naprave isto kao u izlogu, samo u beloj boji. Onda sam iz Njujorka svratila u Rim samo da pokupim sofe i platim ostatak, kad vidim – oni napravili nešto totalno drukčije. Totalno! Drukčiji štepovi, drukčije noge, drukčiji rad. Kažem, ovo nije ono što sam ja naručila, neću da uzmem. I propade stvar.

Uramila sam neke stare fotografije, pa ću ih staviti na jedan zid, a na drugi ide biblioteka. Knjige mi još stoje u kutijama, iako sam u stan ušla pre tri godine. Od useljenja radim non-stop

MAJSTOR STILA

Iako je u ovom stanu već tri godine, Bojana tek ima planove za uređenje. Osim lustera i sofe, koje tek treba da pronađe, ima tu još planova.

– Ovde sam zamislila da napravim garderober, pa ovde imam jedan “bunker”, i kupatila tek treba da sređujem. Ni naše sobe nisu do kraja nameštene. Tamo pozadi bile su tri manje sobe, pa smo zid između dve srušili i napravili jednu veću za Vuka. I tamo svako ima svoje kupatilo, ali Vuk, naravno, koristi moje.

Prilazimo, oduševljeno, prelepoj komodi, sanduku s fiokama, i raspitujemo se gde je kupljena, koliko košta. Nepogrešivo, svaki komad u stanu ukazuje na Bojanino perfektno estetsko čulo.

– Komoda je bila skupa, ali ja sam je čekala, čekala i sačekala na sniženju. I ovaj dvosed kupila sam u istoj radnji. E, ovaj sanduk, pravi, on mi je od prabake. Ovaj stub (stoji na ulazu, umesto zida, kao potpora) po najvećoj vrućini donela sam iz jedne radnje iz Karađorđeve. I oko njega sam obigravala, ali vidi kakav je, tu sam srušila deo zida, pa je super leg’o. Gore je drvo, izrezbareno, a postolje je od kamena. Stajao je u izlogu, mislim da sam ga gledala tri godine.

Kombinacija zidova je belo-braon, ali jedan zid zamišljen je tako da se na njemu uskoro nađu fotografije.

– Uramila sam neke stare fotografije, pa ću ih staviti na ovaj zid, a na ovaj ide biblioteka. Knjige mi još stoje u kutijama iako sam u stan ušla pre tri godine. Od useljenja radim non-stop. Čim sam ušla, otišla sam u Londom da radim film “Vulfmen”, pa nisam bila tu osam meseci.

Vukovu sobu još nije stigla da sredi, ali planira i to. Smeje se.

– Dobro, neću bez njega. Evo, ovaj komad (najlepši) planirala sam za njegovu sobu, tako mi deluje muški, i mislila sam da mu napravim pisaći sto od grubog drveta. Nije on mnogo zainteresovan, njemu je potpuno svejedno. Kaže, šta ako odem za Ameriku, a ti slupala lovu… Eto, tako on.

SKUPO, ALI SE NE VIDI

Bojana kaže da nije “žrtva mode”, ali kada ujutro ustane, na njoj nije neobavezna garderoba. Ni na Kalenić se ne ide “tek onako”.

– Nisam luda za modom, ali ne mogu da budem nesređena. Kada idem na snimanje, budim se u tri-četiri sata, perem kosu i sređujem, jer sam čitav dan posle nervozna kada to na meni nije onako kako ja hoću da bude. Ne mislim da treba da izgledam ne znam kako, ali mi je bitno da se osećam dobro kada izađem iz kuće.

Naravno, Bojana je neko ko svojim stilom ne može da prođe nezapaženo na ulici. Ima oštro oko profesionalca i vidi da se devojke u Beogradu loše oblače.

Ne razlikuju dnevnu odeću i dnevnu šminku od odeće i šminke koje se nose noću, za izlaske. Klinke su napucane od jutra do mraka, kao da stalno čekaju da im se dogodi neki dasa koji će da ih spase. Ne razumem. Imam utisak da se ne zabavljaju, niti da se zaljublju. Kao da se sve svodi na to da se uhvati neko.

A linija? Bojana ima manekensku.

– Ne vežbam. Evo, Vuk je svedok da ništa ne vežbam. Pre jedno dve-tri godine išla sam na plivanje, redovno, i sada planiram opet. U stvari, našla sam neke njegove tegove za ruke, a on se toliko smeje kada uzmem da vežbam. Ipak mi je pokazao kako da ih dižem, pošto je primetio da to ne radim pravilno.

Vraćamo se na modu. Otkrivamo joj da smo je pre nekoliko meseci primetili na ulici i pratili stotinak metara ne bismo li tačno videli šta sve to ima na sebi.

– Dok sam studirala, mislila sam da ću se baviti modom, ali sada ne. Diplomirala sam na savremenom (dizajnu), ali me sada to ne zanima previše. Zanima me kao inspiracija za kostim i ništa više, kao što je i modnim dizajnerima stalna inspiracija film. Pa Milena Kanonero radila je kostim za filmove “Moja Afrika” i “Vatrene kočije”, i posle ovog drugog uradila je jednu modnu liniju. Posle filma “Marija Antoaneta” Galijano je napravio sličnu liniju. A ja imam svoju krojačicu Radu, koja sve radi sa mnom, od filmova do moje garderobe. Zna me u prste, ja samo dam šemu i to posle ispadne kako treba.

UZOR I SARADNIK

Bojanina karijera u inostranstvu neraskidivo je vezana za rad s Milenom Kanonero, italijanskom kostimografkinjom koja je osam puta bila nominovana za “Oskar”, a čak tri puta dobila tu najprestižniju filmsku svetsku nagradu za najbolji kostim. Njih dve su prvi put zajedno radile 2001. i od tada su saradnice koje se odlično razumeju. Bojana je bila deo tima koji je nagrađen “Oskarom” za fenomenalne kostime u filmu Sofije Kopole “Marija Antoaneta”.

Godinama radimo zajedno. Prošle godine radile smo “Tosku” u Metropoliten operi i posle toga je trebalo s njom da radimo takođe „Tosku“ za minhensku operu i za Skalu u Milanu, ali onda je meni iskrsnuo film s Ralfom Fajnsom, pa nisam mogla da idem. Meni se sada otvaraju neke mogućnosti da radim sama, i dugoročno je bolje da potpisujem samostalne projekte, ali ja Milenu obožavam i s njom bih radila uvek, nemam nikakav problem da joj budem asistent. Ona mene i ne tretira kao asistenta. Milena je počela da radi veoma rano, prvi film bila joj je Kjubrikova “Paklena pomorandža”, i ne znam da li je tada imala 23 godine. Veoma je vitalna, okretna i puna energije, čudo jedno. Od ekipe koja je radila “Mariju Antoanetu” nas dve smo ostale baš tandem, ostali su krenuli nekim drugim putem. Sve što sam naučila o filmu i oko filma, naučila sam od nje.

LJUDI SU SPREMNI DA TE ZGAZE ZARAD LIČNE PROMOCIJE

Milena te je izabrala i uopšte se ne plaši da ćeš je ugroziti?

d ekipe koja je radila “Mariju Antoanetu” nas dve smo ostale baš tandem, ostali su krenuli nekim drugim putem. Sve što sam naučila o filmu i oko filma, naučila sam od nje.

LJUDI SU SPREMNI DA TE ZGAZE ZARAD LIČNE PROMOCIJE

Milena te je izabrala i uopšte se ne plaši da ćeš je ugroziti?

Ja tako i radim, iz sve snage, ali se trudim da nikoga ne ugrožavam. Kad radim za Milenu, ja radim za nju, poštujem njene smernice i nikada ne idem “preko nje”. Naravno da sam radeći za nju vrlo brzo mogla da počnem da radim samostalno, ali mene to jednostavno nije zanimalo. Ona to ume da ceni. Inače, i u inostranstvu i ovde imate situacije kada jednostavno neko hoće da vas stavi sa strane, da vas izgura. Da ne ideališemo ni to napolju, ljudi su i tamo spremni da te zgaze zarad lične promocije, dok trepneš.

Ipak, Bojani je i njen temperament pomogao da opstane. Kaže, eksplozivna je, pa reaguje burno, i zbog toga ponekad zažali. Zažalim mnogo puta zbog nekih stvari koje kažem, ali uglavnom u poslu. S prijateljima sam vrlo tolerantna. Sada sam već počela ljudima unapred da govorim da ne uzimaju zdravo za gotovo to što kažem. I naučila sam da se izvinim, i to iskreno. Takva sam, jer kada počnem da radim, onda samo to postoji, previše sam odgovorna. Mada, uspela sam malo da se zaustavim, pa kada ne ide sve onako kako sam zamislila, umem sebi da kažem: “Dobro, bre, ne operišem na otvorenom mozgu, neće niko da umre.” Sećam se kada sam prvi put radila u Italiji jedan veliki film, skidala se farba s kostima, i ja nisam uopšte spavala, stalno sam nešto paničila. Tu je bila jedna divna žena, supervizor, ja je budim jedno jutro u pet i kažem: “Moliva, da ti kažem, desilo se ovo ili ono!”, a ona će meni: “Ali, Bojana, ovo je samo još jedan film.” Ponekad stvari shvatam preozbiljno, ali s druge strane, možda je baš to tamo neko prepoznao, i sada radim to što radim. Sećam se da su Mileni, na prvom filmu koji smo radile zajedno, pošto je ona retko dolazila na set, a ja sam tamo bila, govorili: “Ti ne znaš koga tamo imaš!” Neko to vidi, i hoće da kaže. Sada sve to izgleda idealno, ali meni probijanje u inostranstvu stvarno nije bilo lako. Ja sam otišla u Italiju kada sam imala dobre godine, trideset osam. To prvo snimanje sam svaki drugi dan htela da napustim. Bila sam stranac, svi su Italijani oko mene, nimalo gostoljubivi, pitanja: šta će nam ona, zašto je došla…? A tek kada sam počela baš s Milenom da radim, kada se osetilo da nekoga ugrožavam! Nimalo slatko, verujte. U stvari, sreća je što sam imala zrele godine, pa sam umela da se izborim. Ali, nije bilo lako, svejedno. Preplakala sam ja dosta tih svojih svetskih uspeha i odsustvovanja. Da kucnem, nerviranja je sve manje, što znači da je sve bilo dobra škola.

Stalno pričaju da nagrade nisu važne, a u stvari jesu. Važno je da ti se dese u pravo vreme, da te lansiraju, da ljudi čuju za tebe

ODLAZAK SVE BLIŽI

Kako sada dolazi u Srbiju, kada zna kako se radi na velikim projektima? Što sam starija, sve mi je lakše da odlazim. Ranije su mi nedostajali prijatelji, svakodnevica, da ne pričam o tome koliko mi je nedostajalo dete. Sada više nije tako. Moram priznati, izgleda da čovek izgubi i prijatelje kada nešto lepo počne da mu se dešava. Srbi su, izgleda, najbolji prijatelji kad si u nevolji. Ili je prijateljstvo nešto što treba da se neguje, pa možda kada te nema tako dugo… Mada, ja sam se trudila da se prijateljima uvek javljam i da odsustvo nadoknadim malim pažnjama. Sada mi se čini da više prijatelja imam u Italiji nego ovde i mislim da bih mogla da odem da živim negde. Doskoro sam mislila da je to nemoguće, ali sada mislim drukčije. Spremna sam za takav potez, ali dobro, zbog Vuka i njegove škole, još uvek čekam. Kada se vratim ovde, svaki put vidim da se ništa ne kreće. Meni lično ništa ne nedostaje, ali mi je žao što generalno nije bolje za sve.

Primećujemo da njen karakter, “nelaktaški”, nekako ne odgovara ovom podneblju, pa je pitamo da li je srećna što je imala malo sreće.

– Jeste, mora čovek da ima malo sreće u karijeri, a moja je sreća to što sam upoznala Milenu, vrhunskog svetskog kostimografa. Mada, moram da priznam, i ovde sam prilično lepo počela karijeru. Jedan od prvih mojih poslova bio je s glumcem Raletom Milenkovićem. Njegov profesor bio je Egon Savin, pa sam s njim počela da radim, a onda me je video Dejan Mijač. Eto, i u Srbiji sam zaista odmah radila s vrhunskim umetnicima. Već sa 25 godina dobila sam prvu Sterijinu nagradu, vrlo brzo i drugu. Imala sam sreću s nagradama. Stalno pričaju da nagrade nisu važne, a u stvari jesu. Važno je da ti se dese u pravo vreme, da te lansiraju, da ljudi čuju za tebe. Znam koliko je to meni značilo kao potvrda.

Mislim, i sada je lepo kada te pohvale, ali je drukčije. Posle sam bila i u nekim žirijima, pa tada shvatiš da je pitanje nagrade i pitanje sreće, da nekada prevagne “milimikron” za ovakvu ili onakvu odluku u nečiju korist.

Tatjana Čanak, Žena.rs

 

 

 

 

 

 

 

 

Pošaljite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Registration

Forgotten Password?