Kad sam primetila da moje dete pusi, nisam pala u depresiju; skuvala sam kafu i rekla: „Sedi, uz kafu cigareta bolje prija. Hoces li dati i meni jednu?“ Imale smo divno zajednicko leto, uz ritual zajednickog uzivanja u tom poroku. Sad ona meni kaze da mnogo pusim i da bi trebalo da ostavimo cigarete. Vec imamo i plan kako cemo to uraditi. Znamo i sta cemo kupovati od novca koji umesto za duvan ostavljamo u kutiju „za cigarete“. Tako se mi nosimo sa losim navikama. Uzmemo ih za ruku i povedemo u setnju sa razumom. Ne zmurimo, ne poricemo da problem postoji, nas je ma kakav bio, i resavamo ga. I ne zovemo ga problem vec izazov. Sve sto se dogodi je prilika da ojacamo snagu volje i rasprsimo nagon. Potiskivanje i zabrane stvaraju otpor. Razumevanje nas oslobadja. I gledam je jutros, u majici sa motivom Mini Maus, tek dete a velika u donosenju odluka. I hvala joj sto je propusila jer kako bi onda naucila kako je lepo svesno se odreci cigareta. Da joj je zabranjeno, bila bi rob zelje za njima. Ovako je ona porobila zelju. I to na najlepsi nacin – uvidela je njen besmisao. E to ja zovem odrastanje. I to ja postujem kod ljudi. Kad se niceg ne gnusaju, nista ne moraju, a sve mogu kad tako odluce.

______________________________________________________

Autor: Brankica Damjanović