Monolog Isabele dok posmatra kišu
03 маја, 2019Share:
Monolog Isabele dok posmatra kišu
Zima se iznenada sručila na nas u nedelju, kada smo izlazili s mise. Niko nije očekivao pljusak u nedelju ujutru.
Misa se završila i, pre nego što su žene mogle da dohvate svoje suncobrane, dunuo je gust i mračan vetar koji je kovitlao ukrug prašinu i suvi majski šljunak. Neko pored mene reče: „Ovaj vetar miriše na kišu.” Ja sam to znala od trenutka kada smo izišli iz atrijuma i kad sam iznenada osetila neko rastezanje u trbuhu. Muškarci su trčali do susednih kuća, držeći jednom rukom šešire, a drugom maramice da bi se štitili od vetra i prašine. Nebo se pretvori u sivu, pihtijastu masu koja je lebdela na četvrt metra iznad naših glava.
Ostatak jutra maćeha i ja provele smo sedeći pored ograde na verandi, radujući se što će kiša, posle šest meseci vrelog leta i zagušljive prašine, osvežiti ožedneli ruzmarin i nar u saksijama. U podne, miris uzorane zemlje koja prestade da podrhtava, probuđenog i oporavljenog zelenila, pomeša se sa svežim i zdravim mirisom kiše i ruzmarina. Za ručkom otac reče: „Pljusak u maju je znak da će biti puno kiše.” Maćeha, čije je lice blistalo u iščekivanju novog godišnjeg doba, osmehnu se i dodade: „Čula si to u propovedi.” I otac se osmehivao. Slatko je ručao, a zatim otišao na verandu da prilegne. Ćutao je zatvorenih očiju kao da spava ili sanja u budnom stanju.
Celo popodne kiša je ravnomerno dobovala. Činilo nam se da u tom ujednačenom i smirenom zvuku čujemo kišu kao iz nekog voza kojim se dugo putuje. Nismo ni primetili da je kiša prodirala u naša čula suviše duboko. Kad je osvanuo ponedeljak, morali smo da zatvorimo vrata zbog hladnog i oštrog vetrića koji je duvao iz dvorišta. Čula su nam tada bila prepuna kiše, a ujutru se voda prelila. Maćeha i ja smo ponovo posmatrale baštu. Suva majska zemlja kestenjaste boje pretvorila se u toku noći u tamnu i mekanu masu koja je ličila na sapun. Između saksija su tekli potoci vode. „Noćas je kiša zalila cveće više nego dovoljno”, reče maćeha. Primetila sam da na njenom licu više nije bilo osmeha. Radost prethodnog dana ustupila je mesto mlohavoj i neraspoloženoj zabrinutosti. „I meni se čini”, rekoh. „Treba reći seljacima da ih unesu na verandu, da ih tu ostavimo dok se ne razvedri.” Tako i učiniše, ali kiša je rasla kao neko golemo drvo među ostalim stablima. Otac je sedeo na istom mestu kao juče, ali kišu nije ni spominjao. Samo je rekao: „Verovatno sam noćas loše spavao jer me kičma boli otkako sam ustao.” Sedeo je oslonjen na ogradu, s nogama na stolici i s licem okrenutim prema pustoj bašti. Nije hteo da ruča, a progovorio je tek uveče: „Pljušti kao da se nikad neće razvedriti.” Tad sam se setila letnjih meseci. Setila sam se avgusta, onih dugih i nepomičnih siesti, kada bi pod teretom podneva prilegli na krevet kao da ležemo u samrtnu postelju. Odelo se lepilo za oznojeno telo, spolja je dopiralo uporno i gluvo zujanje vremena koje je bilo nepomično. Pogled mi pade na oprane zidove i na spojeve između dasaka koji su se proširili od vlage. Pogledah baštu, prvi put praznu, jasminovo drvo, oslonjeno o zid, koje je odano čuvalo sećanje na moju majku. Videh oca kako sedi u stolici za ljuljanje i odmara bolnu kičmu podprtu jastucima. NJegove tužne oči gubile su se u lavirintu kiše. Opet se setih avgustovskih noći u čijoj se neverovatnoj tišini ne čuje ništa osim onog večnog zvuka zemlje koja se obrće oko svoje zarđale i nepodmazane ose. Osetih kako me odjednom pritiska neka teška tuga.
Ceo ponedeljak protekao je u pljusku, isto kao prethodni dan. Međutim, činilo mi se da pljušti drukčije jer sam u srcu osećala nešto drugo, neku gorčinu. Predveče čuh neki glas pored sebe: „Baš je ova kiša dosadna.” Ne okrećući glavu, prepoznah Martinov glas. Znala sam da je sedeo pored mene, da je govorio i da je na licu imao onaj uobičajeni, hladan, zapanjeni izraz, koji se nije promenio čak ni posle onog tmurnog decembarskog jutra kada smo se venčali. Od tada je prošlo pet meseci, a ja sam sada bila u drugom stanju. Martin je bio tu, pored mene, govorio je da mu je dosadila kiša. „Nije kiša dosadna”, rekoh. „Nego je pusta bašta odviše tužna, a još jadnija su stabla koja moraju da kisnu jer nemaju kud da se sklone.” Okrenuh se prema njemu, ali Martin je nestao. Ostao je samo glas koji mi je govorio: „Po svemu sudeći, neće se nikada razvedriti.” A kad sam se okrenula prema glasu, ugledala sam samo praznu stolicu.
U utorak je u bašti osvanula jedna krava. Izgledala je kao brdo gline u svojoj tvrdoj i prkosnoj nepokretnosti. Papci su joj bili utonuli duboko u blato, a glavu je držala pognuto. Celo jutro seljaci su pokušavali da je oteraju odatle motkama i ciglama, ali krava ni da makne: tvrdoglavo i nepokolebljivo, stajala je na istom mestu, papci su joj više tonuli u blato, a pognuta glava ponizno je odolevala kiši. Seljaci su je terali sve dok ih strpljiva tolerancija moga oca nije prekinula: „Pustite je na miru”, reče im. „Otići će ona kao što je i došla.”
U utorak uveče, voda me je bolno pritiskala kao klin u srcu. Svežina prvog jutra pretvarala se u toplu i lepljivu vlagu. Nije bilo ni toplo ni hladno, nego kao u nekoj groznici. Noge su nam se znojile u cipelama. Nismo znali šta je gore: gola koža ili dodir kože i odela. Svi kućni poslovi bili su prekinuti. Sedeli smo svi na verandi, ali nismo posmatrali kišu kao prvog dana. Nismo više osećali da pljušti. Ništa se nije videlo, osim kontura krošnji u magli tužnog, pustog sumraka koji je u ustima ostavljao ukus s kojim se čovek budi pošto je sanjao neku nepoznatu osobu. Pošto sam znala da je utorak, setila sam se blizanki Svetog Jeronima, slepih devojčica, koje su jednom nedeljno dolazile u našu kuću da nam pevaju jednostavne pesmice rastužene gorkom bespomoćnošću svojih čudotvornih glasova. U kiši sam čula pevanje slepih devojčica zamišljajući ih kako čuče u nekom ćošku kod kuće, čekajući da prestane kiša da bi izašle da pevaju. Tog dana neće doći blizanke Svetog Jeronima, pomislih. Neće doći ni prosjakinja koja je imala običaj da dođe na verandu posle sieste, svakog utorka, moleći da joj damo večitu grančicu matičnjaka. Tog dana poremetio nam se redosled obeda. Maćeha je u vreme sieste iznela običnu supu s parčetom bajatog hleba. U stvari, nismo jeli od ponedeljka uveče. Ne samo da smo prestali da jedemo nego mi se činilo da smo prestali i da mislimo. Opijeni kišom, ukočili smo se predajući se rezignirano rušilačkoj snazi prirode. Tog popodneva pomerila se samo krava u bašti. Duboko mukanje je iznenada potreslo njen trbuh, a papci joj utonuše još dublje u blato. Nepomično je stajala još pola sata. Činilo mi se da je mrtva, ali da ne može da se skljoka samo zato što je u toku života stekla naviku da stoji na kiši nepomično. I tako je stajala do trenutka kada je telo nadjačalo naviku. Prednje noge joj pokleknuše (tamne, sjajne sapi još su se držale uspravno u poslednjem naporu agonije), balava njuška zari se u blato i najzad se krava sruči pod težinom sopstvenog tela u tihoj, sporoj i dostojanstvenoj ceremoniji konačnog sloma. „Dotle je, znači, došlo”, reče neko iza mene. Okrenula sam se da vidim ko govori i ugledala prosjakinju koja se probijala kroz pljusak da bi molila za svoju grančicu matičnjaka.
U sredu bih se, možda, navikla na ovaj neobični ambijent da nisam otišla u trpezariju gde sam ugledala sto prislonjen uza zid na kojem je bio nagomilan nameštaj. Sa strane je prethodne noći improvizovana brana, napravljena od nagomilanih kofera i kutija s raznim kućnim predmetima. Taj prizor izazvao je u meni užasno osećanje praznine. Nešto se, svakako, dogodilo u toku noći. Kuća je sva bila u neredu; gologrudi i bosi seljaci, u pantalonama čije su nogavice bile zavrnute do kolena, prenosili su nameštaj u trpezariju. U izrazu lica ovih ljudi i u njihovim užurbanim pokretima osetila sam okrutnost slomljenog prkosa, nametnute i ponižavajuće inferiornosti u odnosu na kišu. Svi moji pokreti bili su besciljni i bezvoljni. Osećala sam se kao neka pusta livada zasejana algama i lišajem, lepljivim i mekim gljivama, oplođena odvratnom florom vlage i magle. U salonu sam posmatrala haotičan prizor nagomilanog nameštaja kad čuh glas maćehe koja me je upozoravala da moram da se čuvam da ne dobijem zapaljenje pluća. Tek tada sam primetiila da su mi noge bile u vodi do članaka, da je kuća bila poplavljena, da je pod bio prekriven debelim slojem lepljive i ustajale vode.
U sredu u podne još nije bilo svanulo. Pre tri sata po podne spustila senoć koju smo očekivali, bolešljiva noć koja je odjekivala sporim, ravnomernim,nemilosrdnim dobovanjem kiše u dvorištu. Zatim je nastupila preuranjena zora,meka i žalosna, koja je rasla usred ćutanja seljaka sklupčanih na stolicamaprislonjenim uza zidove. Tako su se povukli pred neobičnim poremećajemprirode. A tad su počele da nam stižu vesti s ulice. Nije ih niko prenosio.Jednostavno su pristizale, tako tačne, tako konkretne. Činilo mi se da ih jeprenosilo blato koje je teklo ulicama noseći razne kućne predmete, đubre,ostatke neke daleke katastrofe, otpatke i uginule životinje. Događaje koji su seodigrali u ponedeljak, kada je kiša bila samo predznak nastupajuće zime,doznali smo tek dva dana kasnije. U sredu su stigle prve vesti koje kao da jeprenosila unutrašnja snaga oluje. Saznali smo da je crkva poplavljena i da će se,po svoj prilici, srušiti. Neko ko tako nešto nije mogao pouzdano znati reče:„Voz stoji pred mostom još od ponedeljka. Čini se da je bujica odnela šine.”Takođe smo saznali da je jedna bolesna žena nestala iz svog kreveta i da su jepopodne zatekli kako plovi po dvorištu.
Užasnuta, obuzeta strahom i poplavom, podvila sam noge i smestila se u stolicu za ljuljanje. Gledala sam pravo u vlažni mrak koji je bio pun uznemiravajućih predosećanja. Maćeha se pojavi u udubljenju vrata noseći lampu nad uzdignutom glavom. Izgledala je kao neki poznati duh, a to me nije ni iznenadilo ni uplašilo jer sam se osećala kao deo tog natprirodnog sveta. Prišla mi je, s lampom iznad dignute glave, šljapkajući po vodi u hodniku. „Sad treba da se pomolimo bogu”, reče. Videh njeno suvo, ispucano lice. Izgledala je kao živi leš, kao da je sazdana od neke materije koja nije ljudska. Držala je u drugoj ruci brojanice. Stala je preda me i rekla: „Da se pomolimo bogu. Voda je otvorila grobove i jadni mrtvaci sad plove po poplavljenom groblju.”
Možda sam te noći malo spavala pre nego što me je iz sna trgao prodoran i oštar zadah koji je podsećao na trulež. Snažno sam prodrmala Martina, koji je hrkao pored mene. „Osećaš li?” upitah ga. „Šta?” „Smrad”, odgovorih. „Sigurna sam da je smrad leševa koji plove ulicama.” Ta pomisao me je užasavala, ali Martin se samo okrenuo prema zidu i rekao pospanim glasom, u kome je bilo prekora: „Čini ti se. Trudnim ženama se svašta može pričiniti.”
U četvrtak ujutru nestade smrada, a s njim nestade i osećanja prostora. Osećanje vremena bilo je poremećeno prethodnog dana, a sada se potpuno izgubilo. Nije postojao četvrtak, jer se taj dan pretvorio u opipljivu, pihtijastu masu kroz koju smo morali da se probijamo rukama da bismo dospeli do petka. U tom danu nije bilo ni ljudi ni žena. Maćeha, otac, seljaci, svi oni su bili ugojena i neuverljiva tela koja su se kretala po zimskoj močvari. Otac mi se obrati: „Ne miči se odavde dok ja ne dođem po tebe”, a glas mu je bio dalek i posredan. Nisam ga čula, već sam ga opipala. Sva čula su mi bila obamrla osim čula dodira.
Ali otac nije došao po mene: izgubio se negde u vremenu. Kada se smračilo, pozvala sam maćehu i zamolila je da me odvede u spavaću sobu. Utonula sam u miran, glatki san koji je trajao celu noć. Sutradan sam zatekla istu atmosferu: nije imala ni boju, ni miris, ni temperaturu. Čim sam se probudila, skočila sam u fotelju u kojoj sam ostala ukočena jer sam osećala da se jedan deo moje svesti još nije rasanio. Uto čuh dugo i žalosno pištanje voza, koji je bežao od severnih brda. „Negde je sigurno počelo da se razvedrava”, pomislih. Učini mi se da neko iza mene pita: „Gde…?” „Ko je to?” upitah, okrećući se. Ugledah maćehu, koja se svojom dugačkom, mlitavom rukom oslanjala o zid. „Ja sam”, reče. A ja nastavih: „Čuješ li?” Ona odgovori da čuje, da se, možda, u okolini razvedrilo, da su, verovatno, popravili šine. Zatim mi prinese poslužavnik s doručkom koji se pušio. Mirisao je na sos od luka i vrelu mast. Bio je to tanjir supe. Uznemireno upitah maćehu koliko je sati. Tiho, glasom koji je imao ukus mlitave rezignacije, ona mi reče: „Mora da je oko pola tri. Bez obzira na sve, voz ne kasni.” Ja uzviknuh: „Pola tri! Je li moguće da sam tolilko spavala?” Ona me umiri: „Nisi dugo spavala. Sigurna sam da još nije prošlo tri.” Drhtala sam, osećajući da mi tanjir klizi iz ruku: „Pola tri, petak…” Ali ona me neljudski staloženim glasom ispravi: „Pola tri, četvrtak, dete. Pola tri, ali još nije prošao četvrtak.”
Ne znam koliko sam dugo bila u stanju polusna u kojem su mi čula bila umrtvljena. Samo znam da sam posle beskrajno dugog vremena čula neki glas u susednoj sobi: „Sad možeš da gurneš krevet na drugu stranu.” Bio je to neki umorni glas, ali ne bolesnika, već nekoga ko se već oporavljao od bolesti. Zatim sam čula cigle u vodi. Bila sam ukočena pre nego što sam shvatila da ležim. Uto osetih golemu prazninu. Osetih strašnu, treperavu tišinu kuće, neverovatnu nepomičnost koja je prožimala sve predmete. Osećala sam da mi se srce pretvorilo u parče leda. „Umrla sam”, pomislih. „Bože, pa ja sam mrtva.” Skočih iz kreveta i povikah: „Ada! Ada!” Neumoljivi Martinov glas odgovarao mi je sa strane: „Ne mogu da te čuju jer su izišli.” Tek tada sam primetila da se razvedrilo i da je svuda vladala tišina – mir, neočekivano i duboko blaženstvo, savršenstvo koje, verovatno, liči na smrt. Zatim su se čuli koraci u hodniku. Čuo se razgovetan i živ glas. Onda je osvežavajući vetrić udario na vrata, brava je zaškripala, iznenada se pojavilo tvrdo telo, kao neki zreli plod, koje je palo u dubinu cisterne u dvorištu. Nešto u vazduhu ukazivalo je na prisustvo nevidijive osobe koja se osmehivala u mraku. „Bože”, pomislih, zbunjena pobrkanim vremenom. „Ne bi me iznenadilo kada bi me sad pozvali na misu koja je održana prošle nedelje.”
(Iz knjige „Oči plavog psa“)
Preuzeto sa sajta: www.buka.com