Početi ispočetka!

Kako početi ispočetka, zapita se Inja?

Znao je da posle onoga sto je učinio mora da nadje način da pogleda drugare u oči.

Izašao je napolje sa svojom vernom pratnjom, Coco. Setali su se i zajedno sakupljali grančice i lisce. Od jednom neko povika “Stra-hi-njaaa”, na šta se naš junak trznuo i okrenuo.

Iza njega je stajala njegova najbolja drugarica Endz. Endz je bila sitna devojcica, duge mirisljave kose i sirokog osmeha. “Endz”, povika nas junak, otkud ti ovde? “Dosla sam da ti pomognem da napravimo kucicu”, odgovori ona. Inja je odlucno odgovorio “Neka, mogu ja sam”. Endz se okrenula i otisla kuci. Strahinja i Coco su nastavili da sakupljaju lisce. On je samo zeleo da se iskupi drugarima jer se kucica koju su zajedno sagradili za Lukinog psa srusila, jer je on zaboravio da zatvori vrata.

Jesenja noc je polako padala na malo mestasce. Inja i Coco nisu sakupili dovoljno materijala. Pozvala ga je mama u kucu. Vec je bilo vreme za veceru. Za veceru je imao przenice sa jogurtom, njegovo omiljeno jelo. Nije ga ni okusio! Mama ga upita: Sine, zar nije ukusna vecera ? On odgovori: “Jeste mama, ali nisam gladan, idem da spavam”. Te veceri je slabo spavao, smisljao je resenje! Sledeceg jutra probudila ga je Coco, koja je lajala na pticicu koja je sletela na prozor sobe. “Coco”, povika Inja, idemo brzo. Obuce se izjuri iz sobe. Shvatio je da je pogresio. Otisao je do Endzi, koja je zivela u beloj kuci preko puta njegove. Njeno dvoriste u prolece i leto mirise na cvece, a u jesen na dunje. Endz, povika Inja. Ona promoli sanjivu glavicu kroz prozor i rece mu da udje. Inja se brzinom svetlosti stvorio na spratu. “Ipak mi treba tvoja pomoc! Pogresio sam, izvini.” Endzine oci zacaklise i osmeh prekri njeno lice. “Imam ideju”, rece ona. Endzin tata je majstor i on ima svacega u svojoj radionici. Tamo ima cekica, srafova svih oblika, daski, farbe. Endzi se setila da njen tata ima vrata od pokvarene ves masine koju planira da baci. Imali su jos samo par sati dok ne padne mrak i bacili su se na posao. Endzin tata im je pomogao da ukucaju eksere i zalepe vrata, njih dvoje su ofarbali kucicu , a Endzi je masnicu iz kose zakacila na vrata. Bilo je vreme.

Pozvali su Luku da izadje. On je ziveo pet kuca dalje od Inje, u kuci lila boje i belih vrata. Luka je izasao, sav tuzan. Dodji Luka, imamo nesto za tebe. “Necu”, odgovori on, ljut jos od onog dana kada se srucila kucica za psa jer Inja nije zatvorio vrata. Ajde, molim te, povikase njih dvoje i povukose ga za obe ruke. “Ajde dobro”, odgovori Luka. Kada je usao u Endzino dvorista imao je sta da vidi. Neobicnu kucicu za njegovog psa Mirka. Wau pa ovo je predivno, uskliknu on! Ko je ovo napravio? “Nas dvoje”, povikase u glas! Luka sav srecan odskakuta do kuce i donese roze masnicu u obliku cveta za Endzi i Crveni balon za Inju. Hvala vam, rece Luka. “Ovo je najlepsi zakasneli rodjendanski poklon koji sam ikada dobio.” Poceli su glasno da se smeju. Toliko glasno da su istrcali svi psi iz ulice. “Mora da im se svidja Mirkova kucica”, zakljucili su.

Od tog dana bili su nerazdvojni trio, Inja sa crvenim balonom srece, mirisna Endz sa cvetom u kosi i Luka kome je nedavno bio 5.rodjenda

Slobodana Živković